Evo kako je izgledao patrijarh Pavle kada je bio student: Ovo je do sada retko ko imao prilike da vidi!

Patrijarh Pavle rođen je 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca i veoma rano je ostao bez roditelja. Imao je samo tri godine kada je brigu o njemu preuzela tetka, pošto mu je otac umro od tuberkuloze, od koje je oboleo u Americi. Ubrzo je ostao i bez majke, koja je preminula rađajući dete novom suprugu.

Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu u Beogradu, nakon čega je upisao bogosloviji u Sarajevu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Zanimljivo je da je uporedo studirao i medicinu, ali je stigao samo do druge godine… Kao malom nije mu baš veronauka dobro išla, za razliku od matematike i fizike, ali je porodica veoma uticala na njega, pa je odlučio da treba da studira bogosloviju.

Fotografija patrijarha kao studenta

Retuširana fotografija sa likom patrijarha, dok je još bio mladi student Bogoslovskog fakulteta, tridesetih godina prošlog veka, pravi je raritet.

Posle perioda iskušeništva zamonašen je u manastiru Blagoveštenje 1948. godine i dobio ime Pavle, a do 1955. u vreme borbe komunista protiv crkve proveo je u manastiru Rača. Potom je otišao u Atinu na postdiplomske studije. Tamo je bio do 1957. kada je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Kao arhijerej na Kosovu i Metohiji proveo je više od tri decenije, i zajedno je sa narodom trpeo napade i uvrede.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. I pored brojnih obaveza uvek je našao način da se dodatno uposli. Kažu da je obavljao i stolarske, limarske, električarske, knjigovezačke poslove…

Stalno je bio u pokretu, kako bi obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Uglavnom je svuda išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto. Tek kasnije, eparhija je imala jedan vartburg.

Patrijarh je gotovo svakog leta odlazio u manastir gde se zamonašio.

– Pojavljivao se oko letnjih Vračeva, dva dana po Petrovdanu, s posebnom energijom koju je prenosio na druge. Držao je liturgije, propovedi i besede, a posle toga popravljao fasunge i dihtunge po manastiru – rekao je svojevremeno za „Politiku” arhimandrit Georgije Dobrosavljević, koji je bio iguman Blagoveštenja više od pola veka.

Da bi došao do manastira, sa narodom je strpljivo čekao autobus. Georgije, koji je veoma poštovao Pavla rado je prepričavao zajedničke anegdote, a među njima i onu da je Pavle sam sebi ušivao dugmad i pendžetirao cipele koje bi po 15 godina.

Sahrani prisustvovalo 600.000 ljudi

Patrijarh Pavle preminuo je 2009. godine, a u nestvarnoj tišini na večni počinak ispratilo ga je najmanje 600.000 ljudi. Stotine hiljada pratilo je kovčeg od Saborne crkve u Beogradu do platoa ispred Hrama Svetog Save gde je na desetine hiljada ljudi čekalo povorku. Ljudi su stajali na trotoarima sve do do manastira Svetog arhangela Mihajla u Rakovici, gde je patrijarh i sahranjen.

Na sahranu su došli i mladi i stari iz čitave Srbije, BiH, Crne Gore i drugih država regiona i sveta. Po preporuci Svetog arhijerejskog sinoda i želji patrijarha Pavla, skoro svi došli su bez cveća u rukama i mnogi su, umesto venaca, ostavili prilog za nastavak izgradnje Hrama na Vračaru.

U otvorenom belom vozilu kovčeg je nakon opela iz Hrama, u sporoj vožnji, prevezen do manastira Rakovica. Pored puta, jedan do drugog Beograđani su stajali u tišini da isprate patrijarha na večni počinakm, piše „Telegraf„.