Ispovest majke ubijenog Damjana: Ovo je poslao dva minuta pre nego što je izrešetan na vratima kluba

Počinioc zločina, Sreten Nikolić, osuđen je na kaznu zatvora, ali je kazna značajno smanjena tokom sudskih postupaka

Ljiljana je opisala emotivnu poslednju interakciju sa sinom i bol koju su pretrpeli nakon tragedije

„Dve sekunde pre nego što ga je monstrum izrešetao mog sina na vratima kluba napisao mi je poruku: „Somile moja, najviše na svetu te volim. Vidimo se posle!“. Devet godina kasnije osećam patnju, tugu i bol koja nikad neće prestati.“ Ovim rečima počinje svoju ispovest Ljiljana Dragojlović, majka sportiste i navijača Damjana Dragojlovića (25) iz Valjeva koji je ubijen 2016. godine.

Damjan Dragojlović brutalno je ubijen u noći između 29. i 30. oktobra 2016. godine na vratima kluba „Zipa“ u kojem je radio kao obezbeđenje. Za ubistvo Valjevca na 11 godina zatvora osuđen je Sreten Nikolić (31), koji je inače, ubio sina očevog prijatelja.

– Damjan je radio kao obezbeđenje u noćnom klubu u Valjevu, a te večeri sam došla da ga posetim i da vidim gde mi dete radi. Tog dana sam bila sa kolegama iz banke na svadbi, a posle proslave svi su odlučili da odemo u klub. Nagovorili su me i otišla sam s njima – kaže Ljiljana.

Ona je u svojoj ispovesti ispričala i da ju je sin sa oduševljenjem dočekao na svom radnom mestu.

– Kada me je sin video da dolazim oduševio se! Rekao mi je: „Majka, otkud ti?“ skakao je od sreće kad me je ugledao. Toliko je bio srećan. U jednom trenutku sam mu poslala poruku:

• „Da li ima negde neka stolica“, a on je šaljivo rekao:
• „Majka, tako je ovde, nema sedenja“, a onda mi je doneo stolicu.

Kolege su bile oduševljene koliko je dobar, vaspitan i divan mladić. Takav je bio moj Damjan – prisetila se majka ubijenog mladića.

Kamera snimila ubistvo

Sa knedlom u grlu priseća se i opisuje minute i sate koji su usledili. Promenili su joj život zauvek, a kako nam je objasnila morala je da pronađe snagu da nastavi dalje nakon velike porodične tragedije koja ih je zadesila.

– Na izlasku iz kluba smo se dugo grlili i ljubili. Imali smo neki poseban odnos, bio je nežan i osećajan. Snimak tog našeg rastanka je snimljen kao i samo ubistvo pomoću nadzorne kamere. Svi koji su videli taj snimak nisu ostali ravnodušni. Dugo smo se grlili, to je bio kao neki oproštaj, rastanak – kaže potresnim glasom Ljiljana.

Dragojlovićeva je ispričala da su se, ona i sin, i nakon rastanka i njenog dolaska kući, oko 1.20 sati, dopisivali.

– Stalno sam čekala i njega i starijeg sina kada bi izašli u grad, pa je tako bilo i te večeri. Dopisivali smo se i prenosila sam mu lepe komentare mojih kolega koje je oduševio. Tačno u 2 sata stigla mi je poruka u kojoj mi kaže da me voli i da se vidimo posle. Kada mi je stigla ta poslednja poruka od njega već je počeo haos u klubu, jer je ubica u to vreme bio na vratima kluba.

„Moj sin je raširio ruke kao orao“

Ljiljana je potom opisala krvavu dramu koja je usledila u klubu gde je njen sin bio zaposlen.

– U tom trenutku ubica je bio na vratima kluba i želeo je da uđe. Damjan ga nije pustio i on je izvadio pištolj. Moj sin je raširio ruke kao orao, kako bi zaštitio sve ljude koji su bili tu, i to se jasno vidi na snimku. Pucao mu je u leđa! Dva hica su pogodila Damjana i on je pao na zemlju, a ubica je počeo da puca na ostale goste lokala – navodi neutešna majka.

Pucao u druge goste, pa overio Damjana

Majka ubijenog Damjana kaže da je ubica njenog sina ranio i Damjanovog prijatelja, ali i druge goste tog lokala.

– Ranio je neke ljude, među kojima i Damjanovog prijatelja koji je bio pored njega. Ubica je sa sobom imao dva šaržera koja je ispalio, zastao je u jednom trenutku kako bi napunio pištolj. Inače, on je na kraju još jednom pucao u Damjana koji je bio na zemlji.

Kako kaže, poziv u 2.20 časova srušio je ceo njen svet – bio je to poziv iz valjevske bolnice.

– Kasnije sam saznala od dece i tokom suđenja šta se zapravo dogodilo te večeri. Damjan u klub nije pustio ubicu koji ga je mesec dana pre toga ogovarao po gradu uz reči da ga je postrojavao. Damjan mi je pričao o tome, ali je rekao za njega da nije bitan i da ga ne zanima šta on priča. Kada je ubica te večeri došao pred vrata kluba, Damjan mu je rekao:

• „Ne možeš da uđeš! Čujem i da me postrojavaš.“, na šta mu je ubica tada, valjda, rekao:
• „Nisam brate, nije tačno“ i došlo je do koškanja između njih i Damjan mu je udario šamar. Usledila je neka gurka, tuča i ubica je potom otišao kući – navodi sagovornica.

Hladnokrvno otišao po pištolj i pucao

Majka ubijenog radnika obezbeđenja je otkrila i da je ubica išao do kuće kako bi uzeo pištolj kojim je kasnije i ubio nesrećnog mladića.

– Ubica je otišao kući, uzeo pištolj i vratio se nakon pola sata. Taksista koji ga je vozio do kuće, a potom opet do kluba nakon zločina, odnosno sutradan kada je saznao za ubistvo šokirano se javio da ispriča kako se ubica ponašao tokom vožnje. Bio je hladnokrvan i pitao ga je: „Kako ide posao, brate“, ostavio mu je i bakšiš.

Godinama se ova hrabra majka bori sa bolom, a potom se priseća kako su protekli sati te kobne večeri u njihovom porodičnom domu.

– Bili smo u šoku, nismo mogli da prihvatimo da se to desilo. Da je Damjan ubijen… Moj suprug nije mogao da izdrži bol, pa je nakon tri i po godine preminuo od tuge. A da stvar bude još gora, ubica je sin njegovog druga iz gimnazije. Moj Vlatko je nakon ubistva pozvao druga i pitao ga:

• „Miloje, i šta ćemo sad?“

Spustio mu je slušalicu, potom ga je moj suprug opet pozvao i upitao isto, ali je on opet spustio slušalicu. Kroz nekih pet minuta na naša vrata je pokucala policija – kaže Ljiljana i dodaje da ih je otac ubice prijavio, navodno, za pretnje.

„Mašina bez emocija“

Osuđeni Sreten Nikolić, prema rečima majke ubijenog, bio je bez trunke emocije kada ga je videla prvi put u sudnici.

– On je biće bez emocija, mašina. Izaći će za dve godine i nije isključeno da će opet počiniti neko delo – navodi ona.

Ljiljana je otkrila i sa čime se borila tokom suđenja Sretenu Nikoliću za Damjanovo ubistvo.

– Svaki put kada bi dobila poziv za suđenje tih mesec dana živim u agoniji. Bude mi teško, jedva preživim. Nekad pomislim da više mrzim njegove roditelje nego njega, jer mu nisu pružili dovoljno ljubavi i vaspitanja. Moja deca, Damjan i stariji sin su rasli u ljubavi i poštovanju, a on nije. Njegovi prijatelji su tokom suđenje iznosili da je on bio bezdušan i opisali su da su se iz straha družili s njim. To su roditelji koji su mu za punoletstvo kupili pištolj i hvalili se tim, a moje dete je dobilo prvi put markirane patike.

Suđenje je trajalo pet i po godina, a prema rečima sagovornice, ročišta su namerno odlagana.