Oglasio se otac koji je u horor nesreći osta bez dva sina: Kamion ih je smrvio u kolima

Nesreća se dogodila 15. avgusta na opasnom delu puta između Ugrinovaca i Batajnice

Komšije su pokazale solidarnost i pružile podršku porodici u najtežim trenucima

Kada sam video da sinova koje sam čekao kod auto-servisa nema, znao sam da se sigurno desio udes, ali nisam znao da su poginuli… Došao sam na mesto nesreće, u autu su bila moja mrtva dečica, ljubio sam ih i ubeđivao sebe da spavaju i da je nemoguće da su mrtva.

Ovim potresnim rečima počinje svoju bolnu ispovest Saša Usainović, otac tinejdžera Predraga (19) i Lazara (17) koji su nastradali u stravičnoj saobraćajnoj nesreći 15. avgusta u popodnevnim časovima kada su se „opel korsom“ zakucali u kamion na oštroj krivini na putu Ugrinovci-Batajnica kod Zemuna. Od siline udarca braća su poginula na licu mesta, a tuga i bol koja su za njima ostali su neizdrživi, kaže neutešni otac.

– Teško je, svakoga dana se budimo sa čežnjom što naši anđeli Peki i Laki nisu sa nama. Nedostaju i nama i deci, jako puno. Znamo da su u najboljem mogućem društvu, da su na najboljem mogućem mestu koje postoji, ali jednostavno nam nedostaju – sa suzama u očima navodi Saša i dodaje:

– Nedostaje nam njihov smeh, nedostaje nam Lazarova spontanost, Peđin smisao za humor, njegove šale, česte želje i inicijative da nas izvede ili okupi na ručku kao porodicu. Činio je sve da svi oko njega budu srećni.

Trudeći se da skupi snage i priseti se najbolnijeg dana koji im je zauvek promenio život, Saša nam je objasnio kako je došlo do teške saobraćajne nesreće.

– Odlučili smo da prodamo moj automobil jer nismo imali dovoljno novca, a sin Predrag me je posavetovao da ga registrujem jer nećemo moći da nađemo bolji auto za te pare, pa smo odustali od prodaje. Na tehničkom pregledu se desio peh i pukla je sijalica za rikverc i oborili su nas – priča otac:

Donosili mu deo za auto

– Znao sam da se nešto desilo. Krenuo sam peške prema kući i usput me je pokupio vozač autobusa i povezao. Odjednom smo stali u koloni koja se napravila zbog udesa, dalje nije moglo. Prišao sam i video moju dečicu, bili su mrtvi, ali ja to nisam želeo da prihvatim, ljubio sam ih i ponavljao da je nemoguće, da samo spavaju – potresnim glasom priča Saša i dodaje:

– Policija me nije dirala. Ljubio sam ih i dozivao, sve dok i moja žena nije naišla i pala u nesvest. Teško je i pričati o tome, slike iz auta gde su poginuli, iz mrtvačnice i sa groblja se smenjuju sa srećnim uspomenama.

Opasna deonica

On je dalje objasnio da se na mestu gde su mu poginuli sinovi Predrag i mlađi Lazar često dešavaju udesi.

– Ovom prilikom apelujemo kao porodica i roditelji na nadležne da stave vertikalnu i horizontalnu signalizaciju i ako je ikako moguće da se uspori saobraćaj, jer očigledno taj deo puta ima neki nagib koji utiče na stabilnost ulaska u tu krivinu pri malo većoj brzini. Ono sto meštani tvrde je da skoro svi udesi su potpuno identični sa mestom i načinom izletenja – kaže Saša Usainović:

– Molim Boga da moja priča podstakne i probudi savest u vozačima da njihova brza ili neprilagodjena vožnja nije samo njihov gubitak već i gubitak svih u porodici i da ne žure nikada nigde. Bolje da stignemo makar i kasnije nego da žurimo i ugrozimo i sebe i druge.

Komšije im pružile oslonac

Saša Usainović kaže da je u ovako teškom periodu za njegovu porodicu shvatio da je okružen divnim i dobrim ljudima iz komšiluka, koji im svakodnevno pružaju pomoć i plaču s njima zbog velikog gubitka.

– Pre dve godine smo se iz sela Dubovo kod Žitorađa preselili u Ugrinovce i nismo bili svesni kako su ovo divni ljudi. Izjavljuju nam saučešće, dele tugu s nama, a sakupili sui finansijsku pomoć da nam olakšaju dane koji slede s obzirom da sada samo ja radim. I pored svega što nam se desilo, srećni smo što smo doživeli ovaku ljubav i humanost – navodi Saša i dodaje da su i njihove komšije iz Dubova organizovale i platile autobus kako bi došli na sahranu.

Bog ih je možda sačuvao od veće nesreće

Usainović je sa knedlom u grlu pokušao i da opiše svoju dečicu na koje je bio beskrajno ponosan.

– Predrag i Lazar su prvorođena deca u našoj porodici. Peđa, naš prvi sin, naša prva radost i ponos. Bio je odličan učenik, najstarije dete koje je brinulo o drugoj deci kada smo bili na poslu. Bio je naš oslonac – navodi Saša i dodaje da su njegovi sinovi bili jako pobožni.

– Privrženi smo Bogu i sva naša deca veruju u Boga. Čak i nakon ove tragedije niko iz porodice ne krivi Boga, niti imamo pravo da ga krivimo. Verujemo da je zaštitio Pekija i Lakija od nekih stvari u budućnosti.

(Kurir)