Vedrana Rudan ima rak

Hrvatska spisateljica, Vedrana Rudan, saopštila je da boluje od raka.

Naime, Vedrana je u svom blogu saopštila da ima rak, a svojevremeno je u svojoj autobiografiji govorila o životu i roditeljima.

– Mamu su kolima hitne pomoći odvezli u ludnicu. Povraćala je jetru, imala trideset kila, crna u licu i na umoru, niko od nas nije verovao da će preživeti i prestati da pije. Imala je čerke koje je nisu zanimale, posesivnu, zlu majku, muža alkoholičara kojeg nije volela, a mogla je imati karijeru. Zašto bi prestala da pije? Ja sam imala dvadeset godina i toliko sam se navikla na majku alkoholičarku da mi to više nije smetalo – piše na početku knjige.

Ipak, decom se nije bavila. “Bila je opsednuta zlom koje se njoj nanosi, zlo koje je ona nanosila nama nije analizirala. Sigurna sam da nas nije volela. …Moja majka je sestri i meni u gene ukucala osećaj da ne vredimo. Sestra je bila obrazovana, tečno je govorila tri jezika, pročitala ko zna koliko knjiga, putovala je i želela više od svega da joj otac i majka priznaju da vredi. Nikad to nije dočekala.”

“Moja je majka iščupala ćerku iz srca. Kad se sestra razbolela, bila sam u panici. Mama, mama, sestra ima rak pluća.” Tajac. “Dobro, samo se ti zbog toga nemoj uznemiravati. Tu se ništa ne može učiniti, svi ćemo jednom otići.”

… Nikad nisam majci rekla kako se osećala, da čli je u bolnici ili kod kuće, pati li jako ili podnošljivo. Nije je bilo briga. “Mama, umrla je.” Uzdah. “Isključiću telefon da nikoga ne čujem.” Nije otišla na sahranu.

“Ocu nikad nisam oprostila ono što je činio mojoj majci, mojoj sestri i meni. Vređao nas je, tukao, ponižavao na hiljadu načina. Mrtav je i zaista sam pokušavala da nađem u sebi snagu i oprostim mu. Tražila sam za njega olakšavajuće okolnosti. Neobrazovani muškarac iz patrijarhalne sredine ne može biti drugačiji. Nije istina. Nisu svi muškarci zlostavljači. Umesto da oprostim njemu, oprostila sam sebi što mu ne opraštam. I osećam se dobro. Neki zločini ne zastarevaju.”

Čega se u životu, generalno, najviše boji?

“Stara sam, bojim se umiranja na rate. Nameravam da se ubijem kad budem čula da imam neizlečivu bolest, ali ima toliko teških bolesti koje te bez pripreme vežu za krevet. Deca te neće ubiti, ni partner. Da, najviše se bojim ležanja u krevetu i bespomoćnog čekanja na smrt – piše u Vedraninoj autobiografiji.

– Drage moje, dragi moji! Hiljadu puta sam zamišljala trenutak, pisci imaju bujnu maštu, kako će to izgledati kad ti priđe lekar, bez osmeha u očima i kaže… Hoću li pasti u nesvest? Izbezumiti se? Krenuti plakati? Pitati zašto ja?

Životni vek se produžio, još sam mlada, ne, ne, ne, zašto ja? J**ote! Ništa od toga nisam doživela. Uhvatio me smeh kad sam videla zabrinute lekare KBC-a, kako su se samo brzo okupili oko mene. Osetila sam da mi nekako žele olakšati muku koju nisam osećala.

U sedamdeset i petoj sam, mnogi moji vršnjaci nemaju rak, zdravi su, u punoj formi, a ja, a ja… Čak ne verujem da treba misliti dobro pa će sve biti dobro, ne zamaram se time.

Što me oduševilo ovih dana, zašto sam srećna? Preko noći sam saznala koliko moj suprug i ja imamo prijatelja, pravih prijatelja, fenomenalnih ljudi. Moja prijateljica iz detinjstva mi je obećala da će mi organizovati pogreb, moj će pepeo, iako je to zakonom zabranjeno, baciti u more na nama najdražoj plaži u Mošćeničkoj Dragi.

Rekla sam joj, zna ona to dobro, u Dragi uvek puše, jugo, bura, maestral… “J**ote, nemoj me pojesti.” Njen problem, svaki čin nosi sa sobom određenu dozu rizika.

Vedrana: „Prestajem da pišem“

Danas prestajem pisati blog jer ću se posvetiti lečenju i napisati knjigu o tome. Kad autor knjige piše o fazama svoga umiranja to se čita kao ludo. Doduše, te knjige imaju smisla kad autor ili autorica umru, sve drugo nije napeto. Nažalost, ne mogu vam reći hoću li umreti, sigurna sam da šanse postoje.

Jasno je meni odavno da smo svi smrtni pa se ne opterećujem smrću ni “borbom” ni verom u hepiend. Ja ne znam je li danas i ovdje hepiend život ili smrt pa mi moja priča lakše pada.

A sad zahvale. Neću nabrajati imena lekara koji su mi dali dijagnozu, ne, ništa nije upitno. Nalazi su jasni, doktori odlični. Dakle, hvala jednom poznatom, doktoru koji me hitno poslao u Riječku bolnicu. Hvala mom osobnom lekaru koji mi je godinama prijatelj. Hvala profesoru iz bolnice Merkur koji mi je zabranio da mu spominjem ime.

“Za miloga boga, nemojte me spominjati. Kad ljudi čuju da sam operirao Vedranu Rudan svi će mi doći na vrata i uručiti mi svoju jetru.” Lik je svetski.

Hvala onom ludom liku sa Jordanovca koji je fantastičan lekar i nosi krasne džempere. Kašmir, pretpostavljam.

Super je i moj kardiolog iz Riječke bolnice Sušak. On poznaje moje srce pa sam ga pitala hoće li izdržati operaciju. Rekao je da hoće. “Ako umrem na operaciji vi ćete mi platiti pogrebne troškove.” “Samo ako to bude od srca. Za ostalo ne odgovaram pa ćete pogreb platiti sami.”

Radiochirurgia, bolnica u Svetoj Nedjelji, je ludilo. Ekipa je fenomenalna, od šefa do svih mogućih specijalista, specijalistica, sestara, inženjera, tehničara… Aparati su najbolje što postoji na svetu ili ja bar u to verujem. Ležati na njihovim aparatima opušta ma koliko to neveroatno zvučalo.

Za one koji me ne vole i misle da sam se ogrebala besplatno za bilo koji pregled želim reći, nisam. Platila sam. Moja paranoja. Zašto mislim da me ljudi ne vole? Zašto mislim da je mnogo zlobnika? To je jače od mene iako broj vas koji me pratite govori da sam voljena. Usrećujete me već godinama i hvala vam na tome. Vi ste moja trajna inspiracija i ogromna radost – napisala je ona na blogu.