Živim u krugu dvojke i nikad nisam ni sanjala da bi moje komšije mogle da urade nešto ovako

Ja sam iz provincije. Došla sam u Beograd da studiram i znala sam da ću da ostanem ovde, ne jer sam bežala od rodnog mesta, nego mi je zanimanje takvo da je prestonica bila najbolji, ako ne i jedini izbor. Slučajno sam pronašla stan u samom centru grada još pre nekoliko godina i dan danas ga iznajmljujem. O komšijama nisam imala nikad ništa da kažem jer smo se retko sretali po hodniku niti je iko pravio buku i probleme, sve do sad.

Zašto spominjem da sam iz provincije? Zato što me ono što se desilo dolaskom novog komšije neprijatno iznenadilo i začudilo. I znam sigurno da se tako nešto ne radi ni u Trsteniku, ni u Kraljevu, ni Nišu, Šapcu… ali eto, radi se u krugu dvojke.

U stan pored mene se doselio neki dečko. Oko 25-26 godina. Pobrinuo se odmah da cela zgrada zna da je stigao jer satima pušta preglasnu muziku, pre podne, popodne, uveče, vikendom, radnim danima, ne bira… Niko se od komšija nikad nije žalio, svi računaju da je negde i ok da ga pustimo da se opusti u svom stanu. Ali, kada sam pre neki dan izašla na hodnik dočekalo me nešto na šta nisam ni znala kako da reagujem!

Na pola hodnika, tačno kod prekidača za svetlo, mladi komšija je izneo štrik sa vešom. Razvukao čarape, majice. šortseve ali i donji veš, pretpostavljam od svoje devojke. I tap, stavio sve na hodnik. Niti mogu da ga zaobiđem, niti da ga ne pogledam. Vrlo je neprijatno, ma koliko da hoće čovek da ima razumevanja za činjenicu da nema terasu gde bi možda mogao da suši veš. Ali hodnik koji koristimo svi, ne, to nije rešenje.

Ne zato što meni bode oči, nego zato što ne mogu da zamislim koliko je nehigijenski staviti mokar veš u prostoriju kojom prolaze silni ljudi, gde nema prozora, promaje…

I onda jutros opet – tap, komšija izbacio pun štrik, bez problema raširio veš kao da živi sam.

U međuvremenu je ispred vrata koja su naspram lifta ostavljao i pune kese sa smećem, još jedna stvar koju nikad nisam viđala kod kuće, a koja je u Beogradu na žalost, uobičajena. Nije do provincije, a nije ni do kruga dvojke, do čoveka je i (ne)kulture.